Dragan Kojić Keba

 Te 1991 godine sam imala 13 godina i živela u Smederevu, deo grada Carina. Pošto je u blizini bila fabrika, bilo je dosta naseljenih, uglavnom sa Kosova sa čijom sam decom išla u školu i družila se, što je ostavilo traga na moj naglasak i muzički ukus

.

U srednjoj sam tek ''sišla u grad" i tamo prvi put čula Balaševića a posle postala i pankerka

ako je to moguće, a moguće je sve, samo ti treba prava ekipa. Ne znajući šta me sve čeka kasnije, uživala sam u ritmu Džeja, Sinana, Ipčeta i Južnog vetra. Moja pokojna kuma, bog da joj dušu prosti, umrla sa 30, od raka materice, se tada isto, ne znajući šta će sve da bude posle, ložila na Dragana Kojića Kebu pa smo nas tri rešile da odemo na njegov koncert u Smederevski dom kulture i to je bio moj prvi koncert, da znate. Memljiva, mračna, smrdljiva sala, Keba zvezda koja peva, masa klinki, hladno ( mislim da je sranje sa raspadom Yu i sankcijama počelo) i ja ushićena, jer za bolje ne znam. Ne sećam se baš najbolje koncerta i utisaka ali se sećam kako sam poljubila Kebu. To je dakle bilo pre 30 godina, jebenog Kebu, a ja se sećam svakog detalja.

Kuma, bog da joj malu dušu prosti, je skočila na kraju i povukla me za ruku, još se sećam svakog stiska te ručice, na bilo koju sreću ili nesreću koju smo imale zajedno, a ja sam je pratila do bine. Ona mu je kupila i cveće mislim, pa smo se popele na binu i dok je pevao na brzinu poljubile u obraz, znojav, tamna koža, smrdljiv, Keba stis'o oko struka, šok, izvlačenje, paljba i dok su one pričale kako je bilo predivno, ja nešto nisam imala taj utisak i ćutala sam, da ne kvarim.

Možda sam se malo sad rasplakala na jad i bedu mog života tada a i kasnije, hvala bogu da kada si mali i ništa ne znaš, onda i ne shvataš..

E da, zamislite da sam pored tog Južnog vetra i svega što ga je pratilo u petom razredu čula i neku Azru i boga mi, mi se dopalo a pošto nisam imala kasetofon ni ništa, išla u kafić pored da slušam