Ciganin i cigla

U to vreme sam u Smederevu izdavala neke apartmane strancima, izvođačima radova u železari, tadašnji ussteel i imala samo 28 godinica. Recimo, desetak ukupno u gradu. Mušterije sam hvatala preko starih veza iz fabrike u kojoj sam radila kao asistent nekih 1,5 godinu, posle faksa i onda rešila da batalim posao od 300 e plate i pređem u privatnike. Bilo je pitanje da li da budem neki šefčić u Lorealu ili da krenem da radim smeštaj i da sam izabrala ovaj Loreal sada bih bila gospođa a ne haus majstor, znači to tada nisam znala.

Jednog dana došao mi neki ciganin iz Beča, kaže gradi kuću, mesečno mu treba stan, ja mu izdam, on završi kuću, preseli se i ostane mi dužan 300 evraaaa. Ja ga tako zvala, zvala i baš me je nerviralo što se ne javlja pa sam jedan dan otišla u cigan malu da kucam na vrata nezavršenih kuća i vidim da l' će ciga da izaaađe. Ja sada to u životu ne bih radila ali tada sam baš nešto popizdela a moguće i da je PMS bio. Iz jedne kuće izađe ciga, možda baš i iz prve na koju sam kucala, ta mi je najviše izgledala kao kuća cige iz Beča, odokativno a možda sam i samo imala sreću a ciga nesreću. Izađe on, ja kažem što se bre ti ne javljaš, nije ti to u redu, šta misliš kako sam te našla, sve ti znam ja, samo ćutim. Nebitno to, nije lepo to što se ne javljaš, da si se javio ne bi morao da daješ pare al evo sad moraš.

Kaže ciga nemam sestro pare, samo što sam kuću završio, nemam ni u Beč da se vratim. Ja podignem neku ciglu i kažem, e baš šteta, pošto pojma nemam od čega ćeš da popraviš ove PVC prozore što ću sada da porazbijam, a moguće je i da će ovo čak i skuplje da ti izađe od mojih 300 e.

I zamahnem, bacim ciglu ali kao slaba sam pa ne dobacim do kuće. On uđe u kuću iznese 300 e, kaže evo ti preselo ti, ciganko jedna

Ja kažem, za moje ne može da mi presedne i što vređaš cigane, meni sestra udata za vaše i ne vidim razlog da se vređamo ,ahahaha. Tu zaključimo da je on dobar čovek i da je sve vreme hteo da plati nego mu blokirao telefon i rastanemo se u baš dobrim odnosima i sa osmehom. Znate ono ko me kleo nije dangubio haha e bgm. nakon što ja izađoh iz dvorišta, mislim da se ciga baš odr'o, pošto posle u životu mi sve neko trnje bilo.

Tih 300e sam uplatila u crkvu Bogorodičinog pokrova u Pop Stojanovoj u Beogradu, za izgradnju ograde, nije bilo do para dakle nego do principa

Pop se prenerazio, valjda sam mu delovala kao stipsa, što i jesam ali samo za to pevanje po kućama, to ne volim da plaćam

.

Dragan Kojić Keba

 Te 1991 godine sam imala 13 godina i živela u Smederevu, deo grada Carina. Pošto je u blizini bila fabrika, bilo je dosta naseljenih, uglavnom sa Kosova sa čijom sam decom išla u školu i družila se, što je ostavilo traga na moj naglasak i muzički ukus

.

U srednjoj sam tek ''sišla u grad" i tamo prvi put čula Balaševića a posle postala i pankerka

ako je to moguće, a moguće je sve, samo ti treba prava ekipa. Ne znajući šta me sve čeka kasnije, uživala sam u ritmu Džeja, Sinana, Ipčeta i Južnog vetra. Moja pokojna kuma, bog da joj dušu prosti, umrla sa 30, od raka materice, se tada isto, ne znajući šta će sve da bude posle, ložila na Dragana Kojića Kebu pa smo nas tri rešile da odemo na njegov koncert u Smederevski dom kulture i to je bio moj prvi koncert, da znate. Memljiva, mračna, smrdljiva sala, Keba zvezda koja peva, masa klinki, hladno ( mislim da je sranje sa raspadom Yu i sankcijama počelo) i ja ushićena, jer za bolje ne znam. Ne sećam se baš najbolje koncerta i utisaka ali se sećam kako sam poljubila Kebu. To je dakle bilo pre 30 godina, jebenog Kebu, a ja se sećam svakog detalja.

Kuma, bog da joj malu dušu prosti, je skočila na kraju i povukla me za ruku, još se sećam svakog stiska te ručice, na bilo koju sreću ili nesreću koju smo imale zajedno, a ja sam je pratila do bine. Ona mu je kupila i cveće mislim, pa smo se popele na binu i dok je pevao na brzinu poljubile u obraz, znojav, tamna koža, smrdljiv, Keba stis'o oko struka, šok, izvlačenje, paljba i dok su one pričale kako je bilo predivno, ja nešto nisam imala taj utisak i ćutala sam, da ne kvarim.

Možda sam se malo sad rasplakala na jad i bedu mog života tada a i kasnije, hvala bogu da kada si mali i ništa ne znaš, onda i ne shvataš..

E da, zamislite da sam pored tog Južnog vetra i svega što ga je pratilo u petom razredu čula i neku Azru i boga mi, mi se dopalo a pošto nisam imala kasetofon ni ništa, išla u kafić pored da slušam

UkraĐene pare!

 Jednog jutra, odem ja do uprave za strance da odnesem prijave stranaca, kad zvoni mi telefon, zovu iz zubarske ordinacije iz zgrade, da se hitno vratim, doktoru su ukraĐene paareee!

Taj isti doktor, Italijan, na stepeništu jedva da se javi, a za Srbiju kaže da je gora od Indije, na šta ga ja svaki put pitam, pa što si doš'o 🤷. 

Ide dignutog nosa, kao da mu sve smrdi a za dinar bi se jeb'o i to u dupe. Jednom sam mu tražila pare za neku ulaznu bravu, ja je mjenjala 3x a on i njegovi radnici i pacijenti je razvališe, pre njegovog dolaska bila živa celu godinu. Bacio mi pare u hodnik i okrenuo se i otišao. ( Ja uzela, hehehe).

E takav je to lik. Uvek sa ženinim bratom sa leve strane, kao sa kerom, pored sebe. 

Vraćam se ja, ulazim u ordinaciju, on plače, crn u licu, dva inspektora ludilo, kažu ajmo do kamera. Asistent njegov veći debil nego doktor, svega mi, počeo da podiže ton i da me preispituje nešto, rekoh doktore, smiri malog da ne moraš do kamera za 30 dana preko sudskog naloga. Odosmo inspektor i ja do kamera, rekoh, evo skini snimak kaže ne znam 🙄, rekoh pa što si došo, kaže pa da uzmem snimak i tvoj broj hsha. Rekoh vrlo smešno, kaže ne ne trebaće nam broj zbog istrage, rekoh evo, ne rade mi kamere, jeste snimljeno ali nemam program u kompu, nije radio komp, doći će majstor, reci dr. da to košta 20 e ako hoće.( Stvarno košta). Koliko je para ukraĐeno? Kaže ne sme o tome. Rekoh nije problem, saznaću za 3 minuta. Vratimo se dole, ja nahvatam spremačicu, 107 000 evrija je debilčina držala u sefu. Lopov došao odneo ceo sef🤭.

Doktor svima dao otkaz! Kaze ja ne znam ko je od vas i ne mogu nikom da verujem, 20 ljudi na ulicu! Samo kuče pašu, zadržaooo. Došao majstor za kamere, predala snimak, platila 20 e i otišla kućiiii. Kad eto ti ga inspektor, gde si, šta si, kako si, šta radiš, javi se mala, samo nemoj posle 16h, tadE idem kući ženi 🙄🤭. Rekoh druže, je l' ovo ima veze sa istragom, kaže ma lopov je uvaĆen, hvala tvojim kamerama. Ko je lopov sunce li ti, kaže PAŠA Italijanov, došao noću, izvukao sef iz zida, mislio ne rade kamere. I ja se sećam da me čovek lepo pitao je l rade kamere noću, na stepeništu, a mene mrzelo da se smaram sa njim i rekla mu ma ne rade. 🤭🤭🤭

Ako se neko zapit'o jery doktor rek'o fala, posetio, sreo, pitao za zdravlje, kupio mi deci čokolade da zahvali, pa nije, jery ga boleo kurac nevaspitani, a ja sam ostala kratka 20 evra, preselo mu da bog da. 

Epilog je da ga je lik koji je svojevremeno taj lokal oteo od države devedesetih, posle te afere, izbacio iz lokala sa namerom da se bavi istim poslom, he he, šta mislite zašto, blinkalo mu 107 000 e u glavi, ali to je već druga priča, naša srpska 🤷😉.

I kad smo kod toga, taj isti lik ima još dva lokala do ulice jedan od 250 m2 drugi od 400m2 alii neeee, on sad renovira i otvara hostel u tom lokalu u zgradi, šta mislite zašto, zato što meni hostel na gornjem spratu razrađen već deset godina pa računa da će da pokupi kajmak, kad mu već nije uspelo sa zubarskom ordinacijom. Ja se smeškam i mislim se, renoviraj samo srce, za mene ga i praviš a ne znaš, ko razume shvatiće 🤭😉🥳

Nevolje sa Karlosom

Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje sa Karlosom:

Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu.

Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa a vec je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd pa je platio taksisti 100e da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.

Trebalo mu je 3 dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje.

Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp?

Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo sto nije bilo gostiju a on se trudio nesto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali sto sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila...

Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je isao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u covid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca...

.. Ukljucila se i konzulka koja mi je na brzom biranju na telefonu sada. Nisu hteli ni da neko iz reda prevodi ni telefonom. Vratio se u garsonjeru onako bolestan i izmučen. Tamo u sobi gde je bio pre garsonjere, pokradoše mu 2 para firmiranih naočara i neki sat od 400e.

U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci.. 3 nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraca se 8. u Ekvador.

Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 e pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj zaplaču 🤣

Inače on kaže ( naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo 2 restorana, firmu za selidbe i bas dobro živeo (priložio slike).

Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu napravi joj dete, ispuni želju pa ćwmo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina(priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima 3 godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore.

I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klunku i dete i ode u beli svet da luta. 3 godine već luta i živi na ukici, jednom je pokusao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresijii da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za 3 godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem pa ni Srbija nije bas nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira sto je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 e da ga doveze do Beograda 🤣

Ludački voli Srbiju kaže..

A kako drugačije?

Kako je umro Alija

 

Mnogo šta bih mogla da kažem o Aliji, i smešno i tužno, samo jedno je sveobuhvatno. Alija je bio dobar čovek, a ovo je priča o njegovoj smrti a ne životu.

Radio je za mene oko godinu dana, spavao u hostelu, nije imao gde, svakom davao i pomagao a najmanje je imao od svih. Lokal koji sam tada imala zvali smo shop i nalazio se u Gavrila Principa. Tu su se migranti, tuširali, prali veš, koristili internet i telefonirali.

Alija je rekao da je bošnjak iz Novog Pazara, kada je umro saznala sam da je Albanac iz Prizrena, setih se jednog razgovora gde ja kažem htela sam u Albaniju na more ali sam noćas gledala zločine na Kosovu i ne mogu. Uhvatio me za ruku i rekao, pusti to nemoj da te truju.

Jednom sam ga pitala zašto nije sa porodicom, rekao je da je ceo život radio u inostranstvu i svima slao pare, onda povredio nogu, operacije, čuda, nije mogao da radi i šalje pare ali niko nije ni njemu slao, pa je samo otišao.

Bio je petak, bajram, kada mu je pozlilo i zvao me da dođem. Pored su bili doktori bez granica pa su mu dali inekciju, lekove i uputili na hitnu gde sam ga ja odvezla. Imao je srčani udar. Stajali smo par sati u hodniku u urgentnom i došli na red da ga pregledaju i uključe ekg. Već je bilo 17:45 i ja sam morala da odem do vrtića i pokupim decu. Dala sam mu papire i rekla da kaže koje je lekove dobio i naglasi da je dobio već injekcije od doktora bez granica. Bio je bled, mislim da je jedva mogao da govori.

Rekla sam mu da ga cekam ispred sa decom kad zavrsi i tako i bi. Dobio je neke lekove, mirovanje, iz car&go, molim te ostani ja samo idem do kuće zbog dece i da zovem nekog da ih pričuva i dolazim, evo ti br, pozovi me ako se nesto promeni. Zvao je čim sam ušla u kuću i rekao da je Alija umro.

Spustila sam telefon i ćutala, gledala u prazno neko vreme. Popila sam tablete za spavanje i sanjala. Alija baš lep, vitalan, srećan dolazi ka meni i kaže, nisam mogao da odem a da se ne pozdravim. Nemoj da se ti sekiraš zato sam ti došao. I jako me zagrli, pusti i okrene se i ode. Ja se probudim mirna.

Ujutro odem do bolnice, kažu samo porodica može da preuzme telo i lične stvari i sahrani ili će država. Jedan doktor kaže, nije mi jasno kako su ga u urgentnom pustili iz bolnice posle onakvih rezultata i onog srčanog udara.. Tako je to kada nemaš nikog.. Ceo dan sam slala svima na faceu sa tim prezimenom poruke i sliku njegovu. Niko ga ne zna. Onda nađem pasoš sa drugim, Albanskim prezimenom pa krenem i za to prezime da šaljem. Javi se čovek iz Švajcarske, kaže ja sam njegov brat, 5 godina ga tražimo, detektive smo unajmili, nismo ga našli. Kako je on. Ja kažem nije dobro ni malo u bolnici je, mnogo je loše. Kreće odmah za Srbiju. Kaže je li živ. Ćutim ja, ćuti on. Nije.

U 7am on sa ženom i nekim rođakom dolaze u šop , ja im kuvam kafu. Kaže žena nemoj da pred ovim čovekom pričaš kako je živeo Alija, komšija je, da ne čuje, sramota je. Ja gutam knedlu. Već vidim da džaba život u Švajcarskoj, taj mentalitet je ubio više ljudi nego onaj rat tamo na Kosovu.

Rekoše da ce posle da dođu po neko ćebe da ga umotaju i da im ispričam kako mu je ziveo brat. I nisu se više pojavili. Zvala sam da pitam, kaže evo mi smo već pred Prizrenom. Ja u zbunu.. 

Bog je hteo da Alija umre sa 2000 e u džepu, čuvao je nekom migrantu. Često im je podizao pare sa Western Union a. Brat je pokupio njegove lične stvari, video kintu i zapalio, misleći valjda da ću da tražim, ja nisam ni znala da ih je bilo, osim sto su mi u bolnici rekli da ima mnogo novca i da ne mogu ja da uzmem njegove lične stvari, a telefon sam samo tražila da nekog nađem od rođaka.

Tako da ga ti rođaci sahraniše i ni pare ne potrošiše, sve je Alija sam platio. Oni će valjda da plate jednom, ali ne parama.

Molila sam mamu da dođe i pet dana spavala sa njim u krevetom, kao i tokom bombardovanja, toliko me je sve to potreslo.

O tome kako me je migrant posle jurio da mu ja vratim 2000e drugi put 😂

Još nisam otišla u Prizren na grob, a otići ću barem jednom.. 

Žurka

 Ja inače retko kad negde odem. Ovaj hostel se ponaša kao muž koji kaže idi ti slobodno a onda kada odeš napravi haos i onda imaš 10x više posla nego da nisam nigde išla, sve mi presedne te mi se malo i ogadi da idem. Tako je bilo i u subotu.

Desilo se da mi je dva dana ranije K. (nećemo puno ime zbog postupka u toku, ali svi ga dobro znamo 🤣, a koji ipak treba da ode 15 tog) rekao doći će večeras neki moji prijatelji sa I. (opet nećemo puno ime) na kafu. I. je turčin iz parka koji drži fast food i često mi šalje free giros, po nekom malom dečkiću, jako fin.

Oko 23h uveče videh na kamerama neka dva lika, mislim se šta li ovi mute, rekoh ok. K. javlja, sedeće dok ne prođe kiša. Kolima su. 

Ujutro ja skupljam stvari, nosim tortu i odlazim na rođendan koji drugarica pravi ćerki, iznajmila je kuću sa bazenom na ceo dan i noć i tu je ekipa od nas dvadesetak sa puno klope i alkohola i već imam sliku da ce biti fenomenalno. K. mi šalje pasoš (fotku) jednog Albsnca da ga upišem, kaže vratio se, spavaće danas u hostelu.

Oko podneva se bacam pijana po bazenu i i odlazim do tel. da vidim da nije bilo sranja, kad eto ti sranja, crvenim slovima piše Uprava za strance propušten poziv. Odmah sam se ohladila i panično zovem, međutim on se ne javlja. Zovem Karlosa, nema ni njega. Puštam kamere, vidim mir, nigde nikog, rekoh ok, nema sranja, opet se traumiraš bez veze.

Kroz pola sata dobijam policajca iz uprave, kaže bili smo u kontroli nema nikog, rekoh ja sam na rođendanu, nemam goste, nemam radnika, ali imam dušu, pa sam malo otišla, K. treba da je u hostelu a ne mogu da ga dobijem, pojma nemam gde je. On kaže nema veze doći ćemo opet, doviđenja. A K. kod njih, 8 sati davao izjavu. Sa I. u paketu.

Nisam bila mirna dok se nije javio, džabe su se svi drali uđi u bazen, asocijalna si. Znala sam da je nešto čudno. Oko 17 h se javio K. i rekao da je sad došao iz policije, da je hteo da pređe ilegalno granicu da bi zavrsio papire u Holandiji, da je dao 1200e Albancima i I. 500 mu pozajmio, da su Albanci zapalili, da ih je jurio po autobuskoj stanici i da su sad oni ispijeni izašli iz policije. But not worry madam, everything is under control!