Mnogo šta bih mogla da kažem o Aliji, i smešno i tužno, samo jedno je sveobuhvatno. Alija je bio dobar čovek, a ovo je priča o njegovoj smrti a ne životu.
Radio je za mene oko godinu dana, spavao u hostelu, nije imao gde, svakom davao i pomagao a najmanje je imao od svih. Lokal koji sam tada imala zvali smo shop i nalazio se u Gavrila Principa. Tu su se migranti, tuširali, prali veš, koristili internet i telefonirali.
Alija je rekao da je bošnjak iz Novog Pazara, kada je umro saznala sam da je Albanac iz Prizrena, setih se jednog razgovora gde ja kažem htela sam u Albaniju na more ali sam noćas gledala zločine na Kosovu i ne mogu. Uhvatio me za ruku i rekao, pusti to nemoj da te truju.
Jednom sam ga pitala zašto nije sa porodicom, rekao je da je ceo život radio u inostranstvu i svima slao pare, onda povredio nogu, operacije, čuda, nije mogao da radi i šalje pare ali niko nije ni njemu slao, pa je samo otišao.
Bio je petak, bajram, kada mu je pozlilo i zvao me da dođem. Pored su bili doktori bez granica pa su mu dali inekciju, lekove i uputili na hitnu gde sam ga ja odvezla. Imao je srčani udar. Stajali smo par sati u hodniku u urgentnom i došli na red da ga pregledaju i uključe ekg. Već je bilo 17:45 i ja sam morala da odem do vrtića i pokupim decu. Dala sam mu papire i rekla da kaže koje je lekove dobio i naglasi da je dobio već injekcije od doktora bez granica. Bio je bled, mislim da je jedva mogao da govori.
Rekla sam mu da ga cekam ispred sa decom kad zavrsi i tako i bi. Dobio je neke lekove, mirovanje, iz car&go, molim te ostani ja samo idem do kuće zbog dece i da zovem nekog da ih pričuva i dolazim, evo ti br, pozovi me ako se nesto promeni. Zvao je čim sam ušla u kuću i rekao da je Alija umro.
Spustila sam telefon i ćutala, gledala u prazno neko vreme. Popila sam tablete za spavanje i sanjala. Alija baš lep, vitalan, srećan dolazi ka meni i kaže, nisam mogao da odem a da se ne pozdravim. Nemoj da se ti sekiraš zato sam ti došao. I jako me zagrli, pusti i okrene se i ode. Ja se probudim mirna.
Ujutro odem do bolnice, kažu samo porodica može da preuzme telo i lične stvari i sahrani ili će država. Jedan doktor kaže, nije mi jasno kako su ga u urgentnom pustili iz bolnice posle onakvih rezultata i onog srčanog udara.. Tako je to kada nemaš nikog.. Ceo dan sam slala svima na faceu sa tim prezimenom poruke i sliku njegovu. Niko ga ne zna. Onda nađem pasoš sa drugim, Albanskim prezimenom pa krenem i za to prezime da šaljem. Javi se čovek iz Švajcarske, kaže ja sam njegov brat, 5 godina ga tražimo, detektive smo unajmili, nismo ga našli. Kako je on. Ja kažem nije dobro ni malo u bolnici je, mnogo je loše. Kreće odmah za Srbiju. Kaže je li živ. Ćutim ja, ćuti on. Nije.
U 7am on sa ženom i nekim rođakom dolaze u šop , ja im kuvam kafu. Kaže žena nemoj da pred ovim čovekom pričaš kako je živeo Alija, komšija je, da ne čuje, sramota je. Ja gutam knedlu. Već vidim da džaba život u Švajcarskoj, taj mentalitet je ubio više ljudi nego onaj rat tamo na Kosovu.
Rekoše da ce posle da dođu po neko ćebe da ga umotaju i da im ispričam kako mu je ziveo brat. I nisu se više pojavili. Zvala sam da pitam, kaže evo mi smo već pred Prizrenom. Ja u zbunu..
Bog je hteo da Alija umre sa 2000 e u džepu, čuvao je nekom migrantu. Često im je podizao pare sa Western Union a. Brat je pokupio njegove lične stvari, video kintu i zapalio, misleći valjda da ću da tražim, ja nisam ni znala da ih je bilo, osim sto su mi u bolnici rekli da ima mnogo novca i da ne mogu ja da uzmem njegove lične stvari, a telefon sam samo tražila da nekog nađem od rođaka.
Tako da ga ti rođaci sahraniše i ni pare ne potrošiše, sve je Alija sam platio. Oni će valjda da plate jednom, ali ne parama.
Molila sam mamu da dođe i pet dana spavala sa njim u krevetom, kao i tokom bombardovanja, toliko me je sve to potreslo.
O tome kako me je migrant posle jurio da mu ja vratim 2000e drugi put 😂
Još nisam otišla u Prizren na grob, a otići ću barem jednom..
Нема коментара:
Постави коментар