Nevolje sa Karlosom

Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje sa Karlosom:

Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu.

Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa a vec je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd pa je platio taksisti 100e da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.

Trebalo mu je 3 dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje.

Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp?

Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo sto nije bilo gostiju a on se trudio nesto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali sto sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila...

Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je isao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u covid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca...

.. Ukljucila se i konzulka koja mi je na brzom biranju na telefonu sada. Nisu hteli ni da neko iz reda prevodi ni telefonom. Vratio se u garsonjeru onako bolestan i izmučen. Tamo u sobi gde je bio pre garsonjere, pokradoše mu 2 para firmiranih naočara i neki sat od 400e.

U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci.. 3 nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraca se 8. u Ekvador.

Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 e pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj zaplaču 🤣

Inače on kaže ( naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo 2 restorana, firmu za selidbe i bas dobro živeo (priložio slike).

Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu napravi joj dete, ispuni želju pa ćwmo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina(priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima 3 godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore.

I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klunku i dete i ode u beli svet da luta. 3 godine već luta i živi na ukici, jednom je pokusao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresijii da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za 3 godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem pa ni Srbija nije bas nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira sto je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 e da ga doveze do Beograda 🤣

Ludački voli Srbiju kaže..

A kako drugačije?

Kako je umro Alija

 

Mnogo šta bih mogla da kažem o Aliji, i smešno i tužno, samo jedno je sveobuhvatno. Alija je bio dobar čovek, a ovo je priča o njegovoj smrti a ne životu.

Radio je za mene oko godinu dana, spavao u hostelu, nije imao gde, svakom davao i pomagao a najmanje je imao od svih. Lokal koji sam tada imala zvali smo shop i nalazio se u Gavrila Principa. Tu su se migranti, tuširali, prali veš, koristili internet i telefonirali.

Alija je rekao da je bošnjak iz Novog Pazara, kada je umro saznala sam da je Albanac iz Prizrena, setih se jednog razgovora gde ja kažem htela sam u Albaniju na more ali sam noćas gledala zločine na Kosovu i ne mogu. Uhvatio me za ruku i rekao, pusti to nemoj da te truju.

Jednom sam ga pitala zašto nije sa porodicom, rekao je da je ceo život radio u inostranstvu i svima slao pare, onda povredio nogu, operacije, čuda, nije mogao da radi i šalje pare ali niko nije ni njemu slao, pa je samo otišao.

Bio je petak, bajram, kada mu je pozlilo i zvao me da dođem. Pored su bili doktori bez granica pa su mu dali inekciju, lekove i uputili na hitnu gde sam ga ja odvezla. Imao je srčani udar. Stajali smo par sati u hodniku u urgentnom i došli na red da ga pregledaju i uključe ekg. Već je bilo 17:45 i ja sam morala da odem do vrtića i pokupim decu. Dala sam mu papire i rekla da kaže koje je lekove dobio i naglasi da je dobio već injekcije od doktora bez granica. Bio je bled, mislim da je jedva mogao da govori.

Rekla sam mu da ga cekam ispred sa decom kad zavrsi i tako i bi. Dobio je neke lekove, mirovanje, iz car&go, molim te ostani ja samo idem do kuće zbog dece i da zovem nekog da ih pričuva i dolazim, evo ti br, pozovi me ako se nesto promeni. Zvao je čim sam ušla u kuću i rekao da je Alija umro.

Spustila sam telefon i ćutala, gledala u prazno neko vreme. Popila sam tablete za spavanje i sanjala. Alija baš lep, vitalan, srećan dolazi ka meni i kaže, nisam mogao da odem a da se ne pozdravim. Nemoj da se ti sekiraš zato sam ti došao. I jako me zagrli, pusti i okrene se i ode. Ja se probudim mirna.

Ujutro odem do bolnice, kažu samo porodica može da preuzme telo i lične stvari i sahrani ili će država. Jedan doktor kaže, nije mi jasno kako su ga u urgentnom pustili iz bolnice posle onakvih rezultata i onog srčanog udara.. Tako je to kada nemaš nikog.. Ceo dan sam slala svima na faceu sa tim prezimenom poruke i sliku njegovu. Niko ga ne zna. Onda nađem pasoš sa drugim, Albanskim prezimenom pa krenem i za to prezime da šaljem. Javi se čovek iz Švajcarske, kaže ja sam njegov brat, 5 godina ga tražimo, detektive smo unajmili, nismo ga našli. Kako je on. Ja kažem nije dobro ni malo u bolnici je, mnogo je loše. Kreće odmah za Srbiju. Kaže je li živ. Ćutim ja, ćuti on. Nije.

U 7am on sa ženom i nekim rođakom dolaze u šop , ja im kuvam kafu. Kaže žena nemoj da pred ovim čovekom pričaš kako je živeo Alija, komšija je, da ne čuje, sramota je. Ja gutam knedlu. Već vidim da džaba život u Švajcarskoj, taj mentalitet je ubio više ljudi nego onaj rat tamo na Kosovu.

Rekoše da ce posle da dođu po neko ćebe da ga umotaju i da im ispričam kako mu je ziveo brat. I nisu se više pojavili. Zvala sam da pitam, kaže evo mi smo već pred Prizrenom. Ja u zbunu.. 

Bog je hteo da Alija umre sa 2000 e u džepu, čuvao je nekom migrantu. Često im je podizao pare sa Western Union a. Brat je pokupio njegove lične stvari, video kintu i zapalio, misleći valjda da ću da tražim, ja nisam ni znala da ih je bilo, osim sto su mi u bolnici rekli da ima mnogo novca i da ne mogu ja da uzmem njegove lične stvari, a telefon sam samo tražila da nekog nađem od rođaka.

Tako da ga ti rođaci sahraniše i ni pare ne potrošiše, sve je Alija sam platio. Oni će valjda da plate jednom, ali ne parama.

Molila sam mamu da dođe i pet dana spavala sa njim u krevetom, kao i tokom bombardovanja, toliko me je sve to potreslo.

O tome kako me je migrant posle jurio da mu ja vratim 2000e drugi put 😂

Još nisam otišla u Prizren na grob, a otići ću barem jednom.. 

Žurka

 Ja inače retko kad negde odem. Ovaj hostel se ponaša kao muž koji kaže idi ti slobodno a onda kada odeš napravi haos i onda imaš 10x više posla nego da nisam nigde išla, sve mi presedne te mi se malo i ogadi da idem. Tako je bilo i u subotu.

Desilo se da mi je dva dana ranije K. (nećemo puno ime zbog postupka u toku, ali svi ga dobro znamo 🤣, a koji ipak treba da ode 15 tog) rekao doći će večeras neki moji prijatelji sa I. (opet nećemo puno ime) na kafu. I. je turčin iz parka koji drži fast food i često mi šalje free giros, po nekom malom dečkiću, jako fin.

Oko 23h uveče videh na kamerama neka dva lika, mislim se šta li ovi mute, rekoh ok. K. javlja, sedeće dok ne prođe kiša. Kolima su. 

Ujutro ja skupljam stvari, nosim tortu i odlazim na rođendan koji drugarica pravi ćerki, iznajmila je kuću sa bazenom na ceo dan i noć i tu je ekipa od nas dvadesetak sa puno klope i alkohola i već imam sliku da ce biti fenomenalno. K. mi šalje pasoš (fotku) jednog Albsnca da ga upišem, kaže vratio se, spavaće danas u hostelu.

Oko podneva se bacam pijana po bazenu i i odlazim do tel. da vidim da nije bilo sranja, kad eto ti sranja, crvenim slovima piše Uprava za strance propušten poziv. Odmah sam se ohladila i panično zovem, međutim on se ne javlja. Zovem Karlosa, nema ni njega. Puštam kamere, vidim mir, nigde nikog, rekoh ok, nema sranja, opet se traumiraš bez veze.

Kroz pola sata dobijam policajca iz uprave, kaže bili smo u kontroli nema nikog, rekoh ja sam na rođendanu, nemam goste, nemam radnika, ali imam dušu, pa sam malo otišla, K. treba da je u hostelu a ne mogu da ga dobijem, pojma nemam gde je. On kaže nema veze doći ćemo opet, doviđenja. A K. kod njih, 8 sati davao izjavu. Sa I. u paketu.

Nisam bila mirna dok se nije javio, džabe su se svi drali uđi u bazen, asocijalna si. Znala sam da je nešto čudno. Oko 17 h se javio K. i rekao da je sad došao iz policije, da je hteo da pređe ilegalno granicu da bi zavrsio papire u Holandiji, da je dao 1200e Albancima i I. 500 mu pozajmio, da su Albanci zapalili, da ih je jurio po autobuskoj stanici i da su sad oni ispijeni izašli iz policije. But not worry madam, everything is under control!