Imam jednog malog avgana koji je te 2017 imao 15 godina i celu zimu na -10 spavao u parku u šatoru. Volela bih da vidite njegovu sliku iz Nemačke sada i njegovu sliku od onda. Ne bi verovali da je isti dečkić. Dolazio je u šop rano ujutro i čekao da otvorimo da uđe i ode do wc a.
..Da opere zube i zagreje se. Odmah nakon toga se bacao da nam skuva čaj i kafu i počisti lokal, da zahvali.. Roman bih mogla da napišem o tome kako i iz kojih situacija sam ga videla da dolazi, uvek sa šmekerskim osmehom. Imao je nekog matorog ujaka kom je bio sluga i potrčko, užasan jedan odnos. Kada sam ga pitala što tako, rekao je da mu je to stariji rođak i da mora tako. Pitala sam ga kad ode u Nemačku da li će da se oženi iz ljubavi. Rekao je nikada, mama će mu naći devojku, da to mora tako. Rekla sam mu, samo ti idi, promenićeš mišljenje.
Upravo se javio. Promenio je mišljenje 🤣
Inače već tri godine ga imam na facu i on mi se na nekoliko meseci javi sa kako si, kako je biznis, je l možeš sama, ja sam tu ako treba nešto. Rekla sam mu još onda da treba da studira i da će mu zbog te 4 godine ceo život biti bolji.
Počinje sada da radi u bolnici, završio je srednju medicinsku. Rekla sam mu da sam već jako ponosna na njega, čak i ako ne postane doktor. Probaće da zavrsi za doktora, dok radi u bolnici i onda će, kaže, doći u Srbiju u onaj park, kao veliki gospodin.
Pitala sam, hoćeš li plakati. Kaže, a ti? Kažem, ja hoću. Kaže i ja ću..
I ništa, ja se i sad rasplakala, ali nisam mu rekla.
